КАКО је и зашто двочасовни неми филм „Весела удовица“, заснован на либрету популарне оперете Франца Лехара, снимљен под редитељском палицом контроверзног Ерика фон Штрохајма – холивудско остварење из давне 1925, раскошно продуцирано, снимано уз учешће мноштва статиста међу којима се нашао и будући суперстар Клерк Гејбл, подигло праву буру у нама (у сваком погледу) блиској, а од Холивуда по свему удаљеној Црној Гори? Начин на који су у овој филмској причи представљена „Црна Гора“ и „Црногорци“, те оживљен стереотип о њима као ленчугама и нерадницима, подстакао је чланове породице Петровић на тужбу на основу које је велики „МГМ“ морао да исплати одштету потомцима великодостојничке лозе, да се обавеже да се постојбина јунака у римејку неће звати Монте Бланко (што превише јасно асоцира на Монте Негро), док су Црна Гора и Италија (постојбина рођака им Савоја) изузете од дистрибуције… Управо је овај филм одабран као први од двадесетак репрезентативних примера „коришћења“ стереотипа о народима нашим, овдашњим, у последњих стотинак година холивудске кинематографије. Пробрао их је Александар Новаковић, и сабрао у књизи насловљеној „Срби у америчком филму (1925-2023)“, објављеној у издању куће „Пресинг“.
Новаковић је открио да је књига плод, и логична „последица“ дугогодишњег истраживања, јер његов магистарски рад на Факултету драмских уметности је био на тему „Словени у англосаксонској драми“, а докторска дисертација на ФДУ носи наслов „Странци у српској драми (1734-1990)“.
Срби су кроз све те пројекте дефиловали не само као редитељи, сценаристи и глумци већ, што је у фокусу ове књиге, управо као протагонисти који су често уклапани у америчке стереотипе о народима Јужне и Источне Европе.
– Неретко бркани с другим народима, доживљавани као део „словенског мора“ које је крајем 19. века запљуснуло Источну обалу САД, Срби су кроз бројна филмска и телевизијска остварења доживљавани као сиромашни, необразовани емигранти, физички радници, највише у рудницима и челичанама, храбри ратници, полицајци али и полудемонска бића, да би, с ратовима на територији бивше СФРЈ, деведесетих година прошлог века, доживели „трансформацију“ у демоне. Остаје да се види да ли ће доживети још једну трансформацију или ће остати у демонском лимбу уз друге „дежурне негативце“ а зарад одређених дневнополитичких потреба – наводи Новаковић (48), дипломирани драматург и историчар, који има за собом 18 објављених књига, од романа, збирки прича, афоризама, песама, преко научних студија до драма, пише за радио и позориште, а као сценариста је потписао и разне пројекте за телевизију.
„Људи мачке“ (1942) Жака Турнијеа, незаобилазан је пример те стереотипне карактеризације, као филм у коме се може чути и српски језик, видети кафана „Београд“, док је јунакиња (и жена-мачка?) Српкиња, баш као и „Маријини љубавници“ (1984) Андреја Кончаловског који је, како наводи Новаковић, сам признао да је, како Руси више нису били толико популарни у Холивуду осамдесетих, сам „посегнуо“ у дубине поменутог „словенског мора“ и „извукао“ Србе. Отуда Браунсвил у Пенсилванији, градић са бројном српском заједницом и православном црквом, и јунаци – српски емигранти који раде у челичани, посве у складу са стереотипом.
Као најбизарнији од наведених примера, и флагрантну лаж, Новаковић издваја наслов „Четници, борбена герила“ (1942) Луја Кинга, пропагандни филм о четницима као ослободиоцима, у коме су практично партизани из стварности замењени четницима, а Тито – Дражом.
Последњи филм о коме Новаковић пише јесте трилер „Сезона убијања“ (2013) у коме Џон Траволта тумачи бившег српског војника који жели да се освети за смрт своје породице злогласном америчком генералу кога игра Роберт де Ниро.
Новаковић издваја и примере где су јунаци српског порекла, насупрот сталном тренду „демонизације“, представљени као сложенији ликови, вишеслојно, чак као позитивци.
– „Четири пријатеља“ по сценарију Оскаром овенчаног Стива Тешића, говори о детету сиромашних српских емиграната које је студент, интелектуалац, човек, заокружен драмски лик – наводи аутор књиге говорећи о лику који се зове Данило (као и један од протагониста „црногорске“ верзије „Веселе удовице“!). – Такав је јунак и инспектор Вуковић, један од носећих ликова у „Живети и умрети у Л. А.“ Фридкина. Не смемо заборавити ни чињеницу да је Дејвид Боуви тумачио чувеног Србина, Николу Теслу, у филму „Престиж“…
Сам назив књиге „Срби у америчком филму“ и насловна страна на којој је оскаровац нашег порекла, глумац Карл Малден, могли би збунити читаоце, који могу стећи утисак да је реч о књижевној студији која се бави уметницима са наших простора који су успели у Холивуду.
Ипак, Новаковић истиче да је, иако се овде спомињу глумци и режисери који су остварили значајан успех у „фабрици снова“, његов циљ био да истражи конкретне ликове Срба у америчкој кинематографији, начин на који су људи нашег порекла (д)оживљени у њиховим сценаријима.
Аутор: Марина Мирковић
Извор: Новости
